Nekoliko dana pre nego sto je preminula pre pola veka, 24. septembra 1958, ove reci je izgovorila ledi Lejla Pedzet (rodjena 1881), engleska plemkinja, velika srpska dobrotvorka, pozrtvovana bolnicarka u vreme Prvog svetskog rata, koja je posle Drugog svetskog rata Srbima, sada politickim izbeglicama, sirom otvorila vrata svog imanja i vise od cetrdeset odaja zamka “Varen hauz”. 

Kako je napisao Kosta St. Pavlovic godinu dana posle njene smrti, “ledi Pedzet je u svom zivotu imala tri ljubavi: ljubav za pticama, ljubav za cvecem i ljubav za Srbima”. 

Kao supruga britanskog poslanika u Srbiji, ser Rafa Pedzeta, mlada ledi Pedzet je stigla u Beograd 1910. godine. U Prvom balkanskom ratu ledi Pedzet se odmah posvetila brizi o drugima, postala je jedna od prvih dobrovoljnih bolnicarki u vojnim bolnicama u Beogradu. Uz brigu za ranjene, njena svakodnevica su postali i ribanje podova ili iznosenje okrvavljenog rublja. Ponovilo se to i u Drugom balkanskom ratu, posle koga se sa suprugom, kome je u Beogradu 1913. prestala sluzba, vratila u London.

Kada je buknuo Prvi svetski rat, posle bitaka na Ceru i Kolubari, u novembru 1914. godine, ledi Pedzet se s velikom britanskom sanitetskom misijom i sanitetskim materijalom, preko Soluna, obrela u Skoplju. Boreci se pozrtvovano protiv tifusa u skopskoj vojnoj bolnici, u martu 1915. i sama je obolela od ove opake bolesti, kao jedna od poslednjih zrtava epidemije. Lebdeci izmedju zivota i smrti, ledi Pedzet je ipak prezdravila i u maju otputovala na oporavak u Svajcarsku. 

Vratila se u Skoplje vec u julu, opet je upravljala bolnicom, a kada se srpska vojska povukla, ostala je u tom gradu, sada pod bugarskim okupatorom, uz ranjenike koji nisu mogli da se evakuisu. Odbila je zahteve svog muza i starog oca da sa srpskom vojskom odstupi preko Albanije. 

Kada su poslednji ranjenici napustili skopsku bolnicu, u februaru 1916. godine, ledi Pedzet se vratila u Englesku. Skrasila se na svom imanju nedaleko od Londona, gde je u ogromnom parku negovala cvece i hranila ptice. 

Svakako je pratila pobedonosni pohod srpske vojske i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, ali se u svojoj skromnosti i povucenosti, cak stidljivosti, nije nametala odanim prijateljima. Slucaj je hteo da na njen 53. rodjendan, 9. oktobra 1934. godine, u atentatu u Marselju pogine kralj Aleksandar Karadjordjevic. Dosla je u Beograd na sahranu monarha, posle cega se opet povukla u tisinu svog imanja, da bi tokom Drugog svetskog rata u svojoj kuci otvorila veliku bolnicu, uzdrzavajuci se od bilo kakvih komentara ratne situacije u Jugoslaviji. 

A onda je, u miru, posto je rat okoncan, njeno imanje postalo srediste okupljanja srpskih politickih izbeglica. “Ja sam uz one koji pretpostavljaju izgnanstvo suzanjstvu. Njima je moja kuca otvorena”, rekla je u nekoj prilici ledi Pedzet, dajuci sve od sebe da pomogne znanim i neznanim iz “njene Srbije”. Pomogla je Milosu Crnjanskom da dobije englesko drzavljanstvo, osim sto je izvesno vreme i stanovao u njenom zamku. U svom dobrociniteljstvu ledi Pedzet je dala presudnu novcanu pomoc za uredjenju Srpske crkve i Srpskog kluba u Londonu, a u crkvi Svetog Save podigla je bronzanu plocu generalu Mihailovicu. 

Kosta St. Pavlovic pise da je “na Srbe potrosila svu svoju gotovinu, prodala je kucu u kojoj je odrasla, vek vekovala, za koju su bile vezane tolike uspomene, otudjila je park koji je toliko volela, cvece koje je negovala, ptice koje je zorom svakodnevno hranila, ali je svojim Srbima prethodno priredila oprostajno vece, primila ih je poslednji put i ugostila kako je samo ona umela”. 

Nedugo zatim, ledi Pedzet je preminula, pritisnuta pred kraj zivota jedino mislju da li ce je njeni Srbi zaboraviti. 

Pogledajte i druge postavljene zapise