Istoricari, domaci i strani, koji su obradjivali jedan od dotle najvecih ratova  u istoriji covecanstva, nisu mogli da previde i ne zabeleze Toplicki ustanak, jednu od njegovih snaznih i veoma upecatljivih epizoda. Zapisi o otporu naroda na jugu Srbije, u uslovima okupacije i vladavine terora, obisli su u to vreme putem novinskih izvestaja mnoge delove sveta. Toplica, Jablanica, Pusta reka i druga podrucja, dotle anonimna cak i za dobar deo srpske javnosti, postala su poznata  daleko van granica Srbije. Hrabrost, odlucnost i spremnost  ljudi tih krajeva na zrtve, izazivali su nepodeljene simpatije, priznanja i podrsku mnogih zemalja do kojih je dopirao glas o Toplickom ustanku.

S razlogom se ocekivalo da ce posle zavrsetka Prvog svetskog rata istorijska nauka, pored registrovanja opstepoznatih cinjenica , nastaviti istrazivanja svega sto se odnosi na Toplicki ustanak. Jer, ono sto je dotle zabelezeno, predstavljalo je, gledano ocima sire javnosti, suvoparno deskriptivno opisivanje opstih zbivanja u vezi sa ustankom u Toplici. Zapostavljani su ljudi, prvenstveno aktivni ucesnici; nije potpuno obradjen razvoj ustanka od lokalnih do sirih nivoa; nepotpuno su obradjena spontana odmetanja ljudi u komite i stvaranje i organizovanje vojnih formacija; gotovo nigde nije bilo reci  o mnogim prakticnim resenjima koja su, sa stanovista ratne vestine,  od neprocenjive iskustvene vrednosti. Smatrajuci ga, valjda, dogadjajem od marginalnog znacaja u odnosu na Solunski front i druga borbena dejstva odvijana tokom rata, istoricari su se zadovoljili pukom deskripcijom dogadjaja u vezi sa Toplickim ustankom.

Uz opste cinjenice o Toplickom ustanku, ponegde se pominju i imena ljudi koji su se stavili na celo ustanka, a zabelezena su i pojedina kazivanja prezivelih ucesnika i, kasnije, njihovih potomaka putem kojih se baca nesto vise svetla na konkretne borbe, patnje i stradanje nevinih i nejakih ljudi zena i dece. Ta kazivanja, odnosno secanja na ljude i dogadjaje, najvecim su delom ostala zatvorena u porodicnim  krugovima. Secanja su, nesumnjivo, nepresusna riznica verodostojnih podataka, ali zbog raznih opravdanih, cesto  neopravdanih, razloga, jos uvek nisu ugledala svetlo dana i nasla odgovarajuce mesto u literaturi i istorijskoj gradji. Ocigledno je, stoga, da je domaca istoriografija imala macehinski odnos prema ucesnicima jedinog oruzanog otpora u Evropi na prostorima okupiranim od Austrougarske, Nemacke i Bugarske.

Takav odnos prema istrazivanjima u vezi sa Toplickim ustankom, objasnjava se, pored ostalog, nezainteresovanoscu, bolje receno neodgovornim  odnosom vladajucih krugova prve i druge Jugoslavije koji su iz dinastickih, odnosno ideoloskih pobuda, jednostavno ignorisali taj ustanak, pridajuci mu, neopravdano naravno, znacaj dogadjaja lokalnog karaktera. Trebalo je da protekne oko osamdeset godina pa da se na inicijativu Udruzenja ratnih dobrovoljava 1912-1918, njihovih potomaka i postovalaca krene sa mrtve tacke, s ciljem da se nadoknadi ono sto je odavno trebalo da se uradi. Udruzenje je, naime, obelezavajuĉi 80. godisnjicu Toplickog ustanka, organizovalo u Prokuplju i Leskovcu Naucni skup “Toplicki ustanak 1917” na kome su eminentni srpski istoricari izdali vise desetina saopstenja, nastalih posle visegodisnjih istrazivanja o ljudima i zbivanjima u vreme Toplickog ustanka. Nazalost, sve se zavrsilo na tim saopstenjima, dostupnim samo ucesnicima tog skupa, jer ni mediji ni izdavaci nisu ispoljili nikakav interes za izuzetno znacajne istorijske sadrzaje. Kao i mnogo puta pre toga, ispustena je prilika da se rad na negovanju srpskih slobodarskih tradicija obogati  primerima o herojstvu brojnih ucesnika Toplickog ustanka.

Sve to, medjutim, nije moglo da pokoleba nastavak rada Udruzenja ratnih dobrovoljaca na daljem prikupljanju podataka o jedinstvenom ustanku na tlu Evrope u toku Prvog svetskog rata. U cilju da popuni praznine u istoriografiji i, koliko-toliko, pomogne sadasnjim i buducim istrazivacima u sveobuhvatnom sagledavanju svega sto se u to vreme zbivalo na podrucju zahvacenom ustankom. Mada u izuzetno teskom materijalnom polozaju, Udruzenje je iz dana u dan, iz meseca u mesec, iz godine u godinu, sakupljalo sredstva kako bi bar 90. godisnjicu Toplickog ustanka, kroz izdavacku delatnost, obelezilo na nacin koji ce staviti tacku na anonimnost ljudi koji su u njemu ucestvovali. Ono sto nisu hteli i nisu bili zainteresovani profesionalni izdavaci, ucinilo je rukovodstvo Udruzenja, sastavljeno uglavnom od potomaka srpskih ratnih dobrovoljaca. Zahvaljujuci njihovoj upornosti, u okviru obelezavanja 90. godisnjice Toplickog ustanka, svetlo dana je ugledalo vise izdanja putem kojih su, u slici i reci, predstavljeni brojni ucesnici ustanka – pocev od obicnih ratnika, do ljudi koji su rukovodili borbenim akcijama protiv okupatora.

Posebnu paznju u okviru izdavacke delatnosti, zasluzuje monografija “Ustanak u Toplici i Jablanici 1917”, posvecena svim “znanim i neznanim junacima koji polozise zivote za slobodu”. Autori monografije: Novica Pesic, novinar, Predrag Pavlovic, vojni istoricar i Dobrosav Turovic, profesor, “objektivno i detaljno su rekonstruisali narodni ustanak u Toplici i Jablanici”, kako to ocenise profesori doktori Milivoj Rodic i Milutin Folic. Autorima se, takodje, odaje priznanje za objektivnost i, posebno, nadahnuto prikazivanje dogadjaja, pri cemu je svestrano osvetljena istorijska uloga pojedinih vodja ustanka poput Koste Milovanovica Pecanca (izaslanika Vrhovne komande sa Solunskog fronta), Koste Vojinovica Kosovca i vise drugih vojvoda i cetovodja. Srpski narod je ovim ustankom nepomirljivo i odlucno odgovorio neprijatelju: “Srbija ne sme da umre; ona nece nestati sa zemljopisne karte”. Sa mnogih stranica ove jedinstvene istorijske citanke o ljudima sa jugoistoka Srbije, provejavaju opisi narodnog samopregora, heroizma i visoke nacionaln svesti. Uzalud su bile sve represalije okupacionog sistema, jedan je od zakljucaka monografije. Jer: “Slobodarsku zublju srpskog etnosa ne mogu da zgasnu ni najbrutalnije mere porobljivaca. Patriotizam i visoki moral trijumfuju nad zlom i genocidom”. Nema sumnje da je ovaj citat i danas, kada se Kosmet - najsvetiji deo srpske zemlje nalazi pod okupacijom, veoma aktuelan i da predstavlja svojevrsnu rodoljubivu poruku kako danasnjim, tako i svim dolazecim generacijama.

Druga knjiga koju je povodom devetodecenijskog jubileja Toplickog ustanka izdalo Udruzenje ratnih dobrovoljaca, “Kosta Vojinovic Kosovac – vojvoda Toplickog ustanka”, obelodanila je, kao i prethodna knjiga, likove mnogih ljudi i dogadjaje koji dotle nigde nisu bili zabelezeni. U prvom planu je, naravno, jedna od centralnih licnosti ustanka – covek koji je pre dolaska Koste Pecanca formirao Kopaonicki odred napadajuci austrougarske i bugarske okupatorske posade i njima odane Arnaute. Do ove knjige, autora Novice Pesica, vrlo malo se u Srbiji znalo o Kosti Vojinovicu i njegovoj ustanickoj druzini. Razlozi  za to su bili, kako rece prof. dr Milivoj Rodic, iskljucivo ideolosko-politicke prirode, zbog cega se, po direktivi vladajucih krugova, moralo cutati o slavnom vojvodi. Takve licnosti su, navodno, odudarale od koncepta novog drustva, odnosno novog drustvenog poretka – “kao da ono zasta se borio Kosta Vojinovic i svoj mladi zivot polozio  ne bese progresivno, slobodarsko, casno i perspektivno”.

Udruzenje ratnih dobrovoljaca je bar delimicno ispunilo dug prema srpskoj slobodarskoj proslosti. Nazalost, oni koji tome mogu, i treba, znatno vise da doprinose govore nam da je to vracanje u proslost. A taj njihov govor nije nista drugo nego ponavljanje onoga sto im u vidu naredbodavnih poruka stize iz Vasingtona, Brisela, Londona, Berlina i drugih zapadnih metropola. 

Preneto iz: http://www.koreni.net/modules.php?name=News&file=article&sid=1548

Pogledajte i druge postavljene zapise