Izvan Rusije ima dosta mesta vezanih za podvige ruskih dobrovoljaca i secanje na njih. Svima su poznati nazivi kao sto su Gros-Egersdorf ili Sipka. Hiljade grobova ruskih ratnika prekrile su posle Velikog Otadzbinskog rata Istocnu Evropu. Tim mestima su tokom 1990-ih godina pridodata vojnicka groblja kraj pravoslavnih crkava u prijatnim malenim gradicima Republike Srpske. U tim krajevima se grobovi ruskih dobrovoljaca pojavljuju od samog pocetka Otadzbinskih ratova srpskog naroda s kraja XX veka.

Danas u srpskoj zemlji, od maltene primorskog Trebinja pa do severnih medja Republike Srpske, lezi pedesetak dobrovoljaca iz Rusije. Srbi su oduvek smatrali da su ti gubici preveliki. Za njih je vrednost svakog dobrovoljca bila izuzetno velika, posto je pojavljivanje cak i pojedinacnih dobrovoljaca na raznim odsecima fronta smesta znatno dizalo borbeni duh citavih vojnih jedinica. Srbi su istovremeno pogibiju dobrovoljaca primali jako blisko, kao da gube rodjaka. Na sahranu ruskih ratnika izlazili su citavi gradovi. Secam se sahrane Andreja Nimenko decembra 1992. godine. Citav Visegrad, i staro i mlado, bio je tog dana na vojnicko-crkvenom groblju. Mesni svestenik, otac Rajko, odrzao je dirljiv govor i pozvao gradjane da prikupe novac kako bi Andrejeva mama mogla doci na grob svoga sina. Srbi su, bez obzira na oskudna sredstva zbog rata, potreban iznos prikupili.

Uskoro su porodice poginulih pocele da stizu u citavim skupinama. Prva je prispela u Republiku Srpsku u leto 1994. godine. To je bilo u samom jeku rata, ali je vlada platila put i boravak, obezbedila penzije, isplatila jednokratnu pomoc clanovima porodica poginulih. Delegaciju je primio predsednik drzave Radovan Karadzic. I pored tuznog povoda, boravak te delegacije u srpskoj zemlji predstavljao je pobedu rusko-srpskog bratstva.

Kasnije su porodice poginulih dvaput organizovano posetile grobove najmilijih, 1997. i 1999. godine. Kao i prvi put, svu brigu oko njihovog boravka u Drzavi Srpskoj uzela je na sebe vlada. Do trece posete je znatan deo rodjaka poginulih vec dobio penzije, a na urednim grobovima dobrovoljaca pojavili su se skupi spomenici.

Uopste, vredi spomenuti da je vlada Republike Srpske do 1999. godine, bez obzira na mnoge objektivne poteskoce, uglavnom resila socijalne probleme vezane za veterane rata i clanove porodica poginulih srpskih ratnika.

Nezaboravne 1999. godine se na vojnickom groblju Srpskog Sarajeva pojavio spomenik u vidu velikog "Solunskog krsta", s natpisom u podnozju: "Srpskim i ruskim braniocima Srpskog Sarajeva".

Taj krst je jedan od tri spomenika podignuta ruskim dobrovoljcima u Srbiji.

Jedan se nalazi u Aleksincu; podignut je u proslom veku u znak secanja na ruske dobrovoljce koji su 1876. godine ratovali u Srbiji.

Za drugi spomenik se moze smatrati pravoslavna crkva na grobu pukovnika Nikolaja Rajevskog, poginulog 1876. godine u Deligradskoj bici.

Posle prvog svetskog rata su se pojavili "Solunski krstovi" na ruskim i srpskim vojnickim grobovima. Na Solunskom frontu je poginulo mnogo ruskih i srpskih ratnika.

Kralj Aleksandar Karadjordjevic je posle rata svu brigu o poginulim ruskim vojnicima preuzeo na sebe. Na grobove svih pravoslavnih ratnika postavljeni su beli mermerni krstovi, kasnije nazvani "solunski".

A 12. aprila 2003. godine navrsilo se 10 godina od junacke odbrane uzvisenja Zaglavak i Stolac kod Visegrada.

Clanovi porodica poginulih dobrovoljaca odlucili su da opet organizovano posete Visegrad, Pale, Priboj i druge gradove gde su ruski dobrovoljci sahranjeni.

Medjutim, posto su okupacione vlasti zabranile vladi Republike Srpske da finansira dolazak porodica poginulih, u Visegrad su krenuli samo rodjaci Konstantina Bogoslovskog, Dimitrija Popova i Vladimira Safonova, poginulih 12. aprila 1993. godine.

Omanja skupina je u Visegradu docekana sa Srbima svojstvenom srdacnoscu. Gradske vlasti su platile boravak u hotelu. Tokom pomena 12. aprila na groblju se okupio citav grad da oda postu svojim braniocima.

Sada porodice poginulih dobrovoljaca dobijaju relativno neveliku penziju od Republike Srpske, koju im zasad nije uspelo da prebace u Rusiju.

Odlazak na grobove najmilijih iziskuje ozbiljne troskove, a porodice poginulih ne mogu da same rese taj problem. Poslednji put im je pomogao Fond "Ruska civilizacija".

Ubuduce se obracamo svima koji su u mogucnosti da pruze pomoc rodjacima poginulih dobrovoljaca da bi posetili grobove svojih najmilijih. Adresa je na sajtu Srpska.ru, odakle je i preuzet ovaj tekst.

Preuzeto iz: http://www.srpska.ru/article.php?nid=6378&sq=19,298,314&crypt=

Prvi ruski dobrovoljci u srpskim oružanim snagama pojavili su se 1991. godine, na samom početku borbenih dejstava u Hrvatskoj.

To su bili Rusi koji su se slučajno zatekli u zoni borbenih dejstava (radnici, “trange-frange” trgovci). Teško je suditi o njihovoj brojnosti, ali Srbi malo-malo pa se prisete ovog ili onog Rusa koji je pre rata nešto prodavao na lokalnoj pijaci, a posle njegovog početka postao dobrovoljac.

Tokom rata u Srpskoj Krajini najverovatnije nije bilo organizovanih grupa dobrovoljaca; pojavili su se kasnije, posle primirja sa Hrvatima u jesen 1991. godine. ..

Videti nastavak teksta sa ilustracijama na adresi: http://www.komentar.co.yu/ruski_dobrovoljci/index.php?id=199